Васпитање је са образовањем друштвено историјска категорија и основни услов опстанка и развитка људског друштва. Дакле, васпитање је суштинско питање опстанка људског друштва. Зато је и борба за опстанак виђена тек кроз васпитање.
Ове реченице су и почетак и епилог приче о васпитању.
Каже се да је васпитање биолошка нужност неопходна за развој сваког појединца. Доласком на свет беба носи одређене наслеђене карактеристике а, у средини у коју долази, затиче одређене обрасце понашања. Развитак појединца и његове психичке одлике зависе и од наслеђа и од средине тако да су оба фактора присутна и делују на формирање сваке особине личности. У психологији се то схватање назива интеракционизмом.
Дакле, у средини у коју долази беба затиче језик, систем норми и вредности, материјална добра, начин живљења и употребе тих добара. Онда може да се каже да васпитање представља облик културног наслеђивања.
Одрасли преносе младима културно прихватљиве обрасце понашања кроз поступке које примењују. Процесом васпитања и неговања одрасли преносе деци културу живљења сопственим примером у различитим животним ситуацијама. Васпитање утиче на развој и обликује биолошке потенцијале детета. Зато је веома важно да васпитни процес прати свесна посвећеност и јасан стратешки циљ. Васпитање је свесна делатност, а то би родитељи требало да имају на уму.
Породица је прва и основна васпитаоница. Родитељи су главни носиоци васпитања и имају најзначајнији утицај на развој дететових психичких структура. Начин васпитања детета повезан је са његовим будућим карактером, структуром његове личности.
Деци је потребно да им родитељи показују љубав, али и да их дисциплинују, да их уче шта не смеју и шта морају да раде, као и које су њихове обавезе.
Живимо у времену девастираних вредности, деградираних моралних и обичајнјих норми, опште педагошке запуштености, у времену у коме се форсирају и славе разне социопатије. Родитељи су главни носиоци
васпитања. Не постоји васпитање деце уколико пре тога није постојало самоваспитање родитеља. Самоваспитање је процес свесне и организоване делатности васпитаника на развоју сопствене личности. Зато овај процес подразумева достизање одређеног нивоа биолошко-физиолошке, интелектуалне, емоционалне и моралне зрелости.
Васпитање је нужно и због све веће количине знања које у току живота треба усвојити, као и све већег броја способности које треба развити за сналажење у савременим условима живота. Зато је неопходно да, уколико већ нисмо, схватимо да је васпитање основни услов опстанка људског друштва.
Аутор
Јелена Ненадић
